Поштовано чланство, обавештавамо Вас да је 24.04.2019.године преминуо Сава Пауновић, оснивач и дугогодишњи председник Удружења породица палих бораца ратова од 1990-1999 године Републике Србије. Сахрањен је 27.04 .2019 године у Сурчину. Пуковник Звонимир Пешић спремио је говор, који је прочитао присутнима на сурчинском гробљу.
Лака му земља и покој души.
In memoriam: САВО ПАУНОВИЋ (1947-2019)
Из наших редова се, ових дана, у вечност преселио Саво Пауновић, оснивач и први председник Удружења породица палих бораца ратовa од 1990- 1999 године, Републике Србије.
Ми који смо га познавали и имали ту привилегију да се дружимо са њим, памтићемо га по срчаности и упорности за остваривање људских права, по несебичној помоћи коју је пружао другим људима, по ведрини којом се односио према пријатељима, по бризи коју је испољавао према својој породици. Био је тих, радин, ненаметљив, поштовао је своју реч… Био је привржен правди и истини.
Савин животни пут био је посут трњем, немаштином, борбом за свестрано образовање и непрестано доказивање. Професионални животни пут почео је од обичних послова, да би се захваљујући преданом раду, а понајвише непрестаним учењем уз рад, винуо до висина академског грађанина и поштованог делатника.
Надасве је био одан грађанин држави Србији.
Условно речено, живот Саве Пауновића се може поделити на два периода. Први је онај који је трајао од 1947. све до 1991. године, када је у борбама за Вуковар смртно страдао син Слободан, који је поносно служио своме народу у Гардијској бригади. Био је то ударац на целу породицу, од којег се Пауновићи нису опоравили све до данашњег дана. Узданица мајке Драгице и оца Саве храбро је погинуо бранећи земљу од повампиреног фашизма. Многобројни пријатељи и рођаци сваке године су се окупљали су се на сурчинском гробљу да би изнова одавали пошту гардисти Слободану.
Саво Пауновић је постао познат широм Србије, када је пре двадесетак година основао Удружење породица палих бораца ратова од 1990. до 1999. године, републике Србије у којем је све до недавно био председник и главни покретач активности. Учинио је то јер аутохтона права породица палих бораца на најбољи начин може да репрезентује само организација која окупља чланове породица завијених у црно.
Његов друштвено-хумани рад био је високо цењен међу члановима Удружења, а посебно у оквиру Министарства за рад, запошљавање и социјална питања и Министарства одбране. Многи чланови породица остварили су своја законом утврђена права захваљујући Савиној несебичној помоћи и канцеларијама које је формирао у Београду и још неколико градова Србије.
Само преданим неговањем традиција из последњих ратова, као и из оних претходних, сачуваћемо српску баштину, генерацијама и у крви ствараној.
Заслуга Савина и целог удружења јесте регистар погинулих у ратовима од 1991. до 1999. године, какав не постоји ни у једној институцији у Србији.
Када је пре извесног времена болест опхрвала нашег Саву, одлучио је да се повуче са дужности председника Удружења. И док га је болест притискивала са свих страна, чини се да су се отвориле душевне ране. Оне које се тешко видају. Само он и супруга Драгица знају колике су бесане ноћи провели сећајући се свога Слободана.
Породица Пауновић, госпођа Драгица, кћерка Снежана и син Бранко, имају заиста разлога да се поносите Савом. Живео је часно, током живота оставио је дубоке и позитивне трагове. Његово име ће се у будућности спомињати са посебним пијететом.
Саво је испраћен на вечни пут с вером да ће и тамо, на небу, служити интересима народа и твоје отаџбине.
Нека му је вечна слава и хвала!
